Predviđanje budućnosti je težak zadatak. Kada je izgrađena prva pruga na evropskom kontinentu, 1830-ih, mnogi su verovali da putnici neće moći da dišu ukoliko vozovi budu išli brže od brzine konja. Nemački car Vilhelm drugi (Wilhelm II) je početkom dvadesetog veka izjavio čuvenu rečenicu da su automobili prolazni fenomen, a da konji o(p)staju. Danas nam ovakva predviđanja mame osmeh na lice.

Bez obzira na to, većina današnjih transportnih politika se zasniva na sličnom načinu razmišljanja. Nacionalne i evropske transportne strategije uzimaju zdravo za gotovo pretpostavku da će ljudi nastaviti da voze i lete zauvek i da će broj transportovanih kontejnera samo rasti. Zaključuju da je najbolje što možemo da učinimo to da se prilagodimo ovoj budućnosti unapređivanjem tehnologija i infrastrukture.

Vreme je da napustimo ovo usko gledište i da prihvatimo budućnost kao ono što zaista jeste: rezultat današnjih i sutrašnjih izbora, nešto što treba stvoriti, a ne predviđati. I izazovi i mogućnosti našeg doba bi trebalo da podstaknu našu maštu i pomognu nam da razvijemo dopadljivu viziju toga kako ćemo se kretati u 2049. godini.  

Novi pogled na mobilnost

Sada je povoljan momenat da se povučemo i preispitamo svoju mobilnost, jer prvi put posle mnogo decenija možemo da preoblikujemo osnovne principe i politike. Odluke koje ćemo doneti u vezi sa zajedničkom mobilnošću, autonomnim sistemima dostave ili električnim automobilima, biciklima i trotinetima, imaće dubok uticaj na naše doba.

Nove tehnologije su najvidljiviji aspekt tekuće transformacije. Dronovi sada mogu da dostave lekove do udaljenih ostrva ili žrtava prirodnih katastrofa. Istinski samovozeći vozovi, kamioni ili automobili su iznenada na dohvat ruke. Hajperlup (Hyperloop) projekti, poput onog nedavno predstavljenog u Španiji, testiraju se kako bi transportovali ljude kroz cevi brzinom od preko 1000 kilometara na sat. Ovo bi smanjilo vreme putovanja između Madrida i Barselone na samo 25 minuta, a moglo bi na kraju krajeva da približi i evropske prestonice jedne drugima.

Neki od ovih napredaka deluju kao naučna fantastika koja postaje stvarna. Međutim, fascinantnije i od tehnoloških promena jesu fundamentalna, istinski „futuristička” pitanja kojima nas ove promene teraju da se pozabavimo. Na kraju krajeva, tokovi transporta retko imaju veze sa fizičkim kretanjem kao takvim, nego se radi o dubljim potrebama i željama u našem životu – da vidimo svoje voljene, idemo na posao, kupujemo proizvode ili putujemo u strane zemlje. Te potrebe i želje bi mogle da budu pogođene na načine koje mi sada teško možemo da zamislimo. 

Samo razmislite o nekoliko pitanja sa kojima bismo bili suočeni: Da li će ljudi i dalje želeti da se kreću toliko kad to više ne bude neophodno? Zašto putovati, ako hologramski sastanci postanu toliko dobri da se ne mogu razlikovati od susreta uživo? Da li ćemo želeti da transportujemo robu širom planete, ako 3D štampač u našoj blizini može da je proizvede u roku od nekoliko minuta?

Drugačije, ali bolje

Naša mobilnost bi mogla radikalno da se promeni, a promena nas često plaši, ali kad posmatramo transport danas, mogućnost nečeg drugačijeg nam postaje prilično privlačna. Pogledajte samo lica današnjih ljudi koji svakodnevno putuju do posla: za mnoge je ta svakodnevna vožnja do posla postala stresna obaveza koja oduzima mnogo vremena i zavisi od skupih subvencija za službene automobile. U proseku, Evropljani provedu između 17 (u Finskoj) i 45 (u Velikoj Britaniji) sati godišnje u saobraćajnim gužvama. Ovo ne samo da diktira ritam njihovog života, već im i ozbiljno ugrožava zdravlje. U većini evropskih gradova drumski saobraćaj je jedan od najvećih izvora aerozagađenja koje i dalje uzrokuje gotovo 400000 preuranjenih smrti svake godine u Evropskoj uniji. Da ne pominjemo da je saobraćaj sada najveći klimatski problem Evrope, s obzirom na to da sektor prethodnih decenija nije postigao smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte.

Prosto, ne postoji opcija koja dozvoljava da se ovako nastavi. Ali šta bi trebalo da se uradi umesto toga i zbog čega je to poželjno? Važan deo odgovora jesu nove tehnologije, poput onih koje su ranije pomenute. Međutim, pažljiv uvid u neke od trenutnih pomama ilustruje dvosmislenost tehnoloških dostignuća. Uzmite za primer automatizaciju vozila i deljenje automobila. Oba verovatno imaju potencijal da uvedu revoluciju u naše transportne sisteme. Forum za međunarodni transport (International Transport Forum), Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (Organisation for Economic Co-operation and Development – OECD) predstavili su model uticaja autonomnih, zajedničkih vozila koja bi korisnici mogli da nađu na ulicama portugalske prestonice Lisabona. Otkrili su da bi, pod određenim okolnostima, broj automobila mogao da se smanji za više od polovine u odnosu na danas – zasigurno poželjna budućnost.

Izbor između raja i pakla?

U isto vreme, ova studija, kao i slična istraživanja, daju još jednu poruku: nove tehnologije ni u kom slučaju ne garantuju pozitivne rezultate. U zavisnosti od pravila koja odredimo, kombinacija novih tehnologija bi mogla da nas odvede ili u neki vrstu „transportnog raja” ili „transportnog pakla”.

U poželjnom scenariju samovozeće automobile pokreće obnovljiva električna energija i dostupni su na zahtev, kao deo zajedničkog voznog parka na koji možete da se pretplatite kako biste rezervisali vožnju. Cene su niže ako putovanja delite sa drugima. Kako se vozila dele i udružuju, njihova upotreba postaje mnogo efikasnija. Dakle, na putu je mnogo manje vozila, što znači da je potrebno manje prostora za kolovoz, a trotoari i biciklističke staze mogu da se umnožavaju. Smanjuje se potreba za parkinzima oslobađajući tako (skupo) gradsko zemljište za stanovanje, letnje bašte, igrališta i zelene površine. Zagušenja i zagađenje drumskim saobraćajem mogli bi da budu u velikoj meri eliminisani.

Sa druge strane, problemi današnjih gradova mogli bi i da se pojačaju. U ovom nepoželjnom scenariju, samovozeći automobili ostaju u privatnom vlasništvu i još uvek rade po principu motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Zbog pogodnosti autonomnih automobila, broj pređenih kilometara vozila se povećava (nema potrebe za pronalaženjem parking mesta ako automobil može da se voza naokolo prazan, uvek dostupan), kao i zagušenja, nivo buke i emisije. Manje je mesta dostupno za druge vidove transporta ili za ljude koji žele da sede u letnjim baštama, igraju se napolju sa svojom decom ili se bave sportom.

Mobilnost, ne transport

Dvoznačni potencijal tehnologija ilustruje potrebu da se naprave izbori i definišu pravila. Ako se njima mudro upravlja, tehnologija i inovacije mogu da nam pomognu da napredujemo ka istinski boljem transportu. Ovo, ipak, iziskuje jasna pravila i prioritet deljenja, zajedno sa dubokom integracijom tradicionalnog javnog transporta i novih usluga mobilnosti ljudi i robe, poput deljenja automobila, vožnje, kapaciteta dostave i (teretnih) bicikala.

Ove odluke neće biti lake. Višemesečni protesti žutih prsluka (gilet jaunes) pokrenuti u Francuskoj krajem 2018. godine ili neuspeh u rešavanju toksične zaostavštine Dizelgejt skandala (Dieselgate scandal) na našim putevima, pokazuje izazove društvene i industrijske politike sa kojima ćemo morati da se suočimo.² Evropske vlade su decenijama podsticale i subvencionisale neodržive obrasce mobilnosti i industrije što sada umnogome otežava postepeno okretanje ka izborima koji će opstati u budućnosti. Kompletne industrije koje su među najvećim i najuticajnijim u Evropi će morati da se promene. Automobil budućnosti možda neće izgledati potpuno drugačije spolja, ali će morati da se napaja, da se njime drugačije upravlja i da se koristi drugačije.

Čak i ako su nadolazeće tehnološke promene naročito duboke, ključni izazov biće prelazak na novi način razmišljanja. Zasad su naše razmišljanje i politika uglavnom usmereni ka povećanju transportnih tokova, a premalo vode računa o povećanju mobilnosti. Mobilnost budućnosti – a u mnogim slučajvima i sadašnjosti – mnogo se manje odnosi na kretanje teških vozila ili kontejnera od Madrida do Helsinkija, a mnogo više na razmatranje da li je svako kretanje zaista neophodno. 

Naš pametni telefon ili laptop nas već pošteđuje putovanja tamo-amo kad možemo da radimo ili učimo od kuće, umesto da trošimo dva sata putujući automobilom ili vozom. A šta ako 3D štampači mogu da zamene veliki deo današnje logistike ili ako se vaši lokalni supermarketi pretvore u uslužne centre za dostavu, popravku i savet stručnjaka u neposrednoj blizini? Onda bi transport mogao da se zameni mobilnošću – mogućnost zadovoljavanja naših potreba i želja bez da nužno menjamo lokaciju.

Gradovi kao laboratorije

U skoro svakom evropskom gradu ljudi već eksperimentišu sa ovim promenama. Naši gradovi su u mnogim pogledima oduvek bili kreativne laboratorije i preteče nadolazećih revolucija mobilnosti. Ponekad toliko da više ni ne primećuju koliko su revolucionarni. Mnogi Holanđani, na primer, veruju da je Holandija oduvek bila raj za bicikliste i aktivnu mobilnost, sa bezbednim javnim prostorima i visokim kvalitetom života gde bicikla svakodnevno voze ne samo premijer, već i mala deca.

U stvarnosti država je do sedamdesetih bila jednako usredsređena na automobile kao i većina industrijalizovanih zemalja. Tada je počela prava revolucija: ljudi više nisu mogli da prihvate da sve više dece umire na putevima i izašli su na ulice. Društveni pokret koji je usledio radikalno je promenio način na koji se ljudi kreću i način na koji su gradovi, ulice i trgovi dizajnirani. Ono što je počelo sa nekoliko biciklističkih staza, postalo je čitava mreža po gradovima obezbeđujući mnogo prostora za ljude, umesto za automobile.

Danas se holandski gradovi mogu doživeti kao prozor u budućnost gradova uopšteno. A gradovi u mnogim drugim zemljama su odavno započeli sopstvene eksperimente – od biciklističkog raja u Kopenhagenu do oživljavanja gradskih centara u Francuskoj izgrađenih oko novih tramvajskih šina i pešačkih zona.

Manje, drugačije, srećnije?

Svi ovi modeli su prigrlili nove tehnologije – od sistema zajedničkih električnih bicikala u Kopenhagenu do tramvajskih linija bez žica u centru Bordoa – ali se tu ne zaustavljaju. Trebalo bi da usvojimo sličan pristup za evropsku strategiju mobilnosti koja tek treba da bude u velikoj meri razrađena. Pravila za elektrifikaciju, autonomna vozila i usluge deljenja ne mogu da se definišu samo za jedan grad ili region. Moramo uvesti principe, interfejse i pravila u zakone koji se primenjuju od Stokholma do Bratislave, počevši ne od tehnologija, već od željenog ishoda.

Osoba koja rezerviše putovanje od Sofije do Rima u 2049. godini trebalo bi da bude u mogućnosti da koristi jednu uslugu kroz sve državne granice i vidove transporta, uz snažne podsticaje da deli vozila na tom putu i da se odluči za rutu sa najmanjim ekološkim otiskom. A zašto je ne bismo podsetili na alternative odlasku u Rim lično, kao što je na primer 3D virtuelni sastanak?

Pri poručivanju robe u 2049. godini algoritam bi trebalo da bude u stanju da uporedi različite opcije sa rasponom od alternativnih proizvoda, preko lokalne 3D štampe koja reciklira materijal, do dostave iz drugih delova sveta uz nultu emisiju.

Najverovatnije, budućnost neće izgledati baš ovako. Baš kao što se vozovi sada kreću brzinom od preko 350 kilometara na sat i što automobili i dalje postoje – uprkos predviđanju Vilhelma drugog – današnje ideje o budućnosti, bez sumnje, neće biti u mogućnosti da predvide neke veoma važne elemente. Naša razmišljanja će mamiti osmeh na lice budućim generacijama. Međutim, samo ako se usudimo da sanjamo i stvaramo, postoji šansa da ćemo bar krenuti u smeru kom se nadamo. Vreme je da preoblikujemo mobilnost Evrope.

Izraženi stavovi su lični stavovi autora i ne odražavanju nužno stavove organizacija sa kojima su oni povezani.